..ipak nece mi biti jasno kako mozemo lagati sebe i taj jezik nespretno pomerati gledajuci svoj lik u ogledalu,uprkost tome sto neko unutar nas zna da da usne govore laz. Ludi smo, ili glupi, znamo taj neko untar nas, taj neko..to smo mi ustvari.Nase lice, oci i trepavice, mrlje od karmina i malo maskare, tek nova opeglana kosulja i par novih cipela, oprani zubi i smesak razvucen po licu, par reci izgovorenih u dijalogu, tek tako jer je trebalo nesto reci nakon tisine koja je proplivala nakon recenice sagovornika.

Nismo ni svesni, cini mi se, koliko smo gluposti izazvali izgovarajuci te ” Pa..sad bi trebao nesto reci” recenice.

One su tako mehanicki izasle iz nas, verujem dok smo mislili o nekoj totalno levoj stvari, a sagovornik ih je prihvatio mozda kao savet, mozda kao grdnju ili tvrdnju, ima i onih koji ce ih usvojiti kao motiv za novi korak, nekog ce motivisati, nekog deprimirati…

a mi prosto nismo imali sta drugo reci u pokusaju da prekinemo tu tisinu.

Zato izbegavam ispijati kafe i razgovarati sa ljudima u cijem mi je drustvu tisina nesto neprijatno…